Oči Herzogovske

Nego, gledaju nas sada ti slobodni ljudi. Tamo iz tih pustinja i džungli, iz onoga što je ostalo od njih. Gledaju nas i čude se kako to moramo da plaćamo hranu, da plaćamo svoj dom, da plaćamo za svaku svoju (veštački konstruisanu) potrebu/želju. Da sve bude potpuno jasno, nije problem plaćanje kao takvo, ono je deo mehanizma razmene. Problem je u tome što plaćamo nekome od nas i to svojom voljom i svojom kožom.

Toliko smo zakomplikovali sebi život da to više i nije život već čekanje. Čekanje u redu za posao, za hranu, za račun, za zagrljaj, za razgovor, za topli dom. Preko svega ovoga svaka filozofija življenja se vrlo uspešno razvlači i razvodnjava. Sve nam je doneto (sve smo sebi doneli) pod nos kao proizvod. Migraciju u šumu, život na moru, jedinstvo sa prirodom, harmoniju sa svim živim bićima. Odaberi program koji želiš da ti se vrti u glavi, prikloni se adekvatnoj grupi, prekrsti se u adekvatnom smeru, dobijaš adekvatan posao i sigurnost. Zatim već i da ne primetiš bukiraš odgovarajuće karte za odgovarajuće destinacije i pun krug življenja je zaokružen. Do ovih proizvoda danas možeš sebi da prtiš isti put iz Mongolije isto kao i iz New York-a. Danas, ni jedna pametna glava neče ostati nevidljiva i nezadojena. Kapitalizam ili kako se već zove taj frankenštajn iznad nas danas, ponaša se kao neki patetični roditelji -- daje i ostvaruje sve naše želje bez da nas je uopšte i pitao koje su nam potrebe i želje. Taj naš novi nematerijalni a sveprisutan "roditelj" nas unapred definiše i postavlja na "adekvatno" mesto.

Saborno mesto je za sve "oslobođene pametnice" isto: efikasno proizvedena, odmah zatim i kupljena sloboda, sa ugrađenim "čistim" tehnologijama i organskim obrocima. Sa posebnim pogodnostima za ekskluzivne pametnice našeg doba. Civilizacijsko pranje ruku od svih ropstava, od svih eksploatacija, od svih otimanja, od svih monopola, od svega što je nekad bilo kao da nikada nije ni postojalo.

Kako danas?

Nemojte da mi kažete da je teško ekstrapolirati shvatanja različitih oblika ropstva u ovom informacionom dobu. Ali da, ironično je, kao da je ljudima teže proći taj proces mentalno u svojoj fotelji nego da rođenim očima vide šta im je pred nosom. I da, lakše je implementirati orobljavanje u društvu hiper-komunikacija i hiper-informisanosti. Ironično, teže je raščivijati kako sam ja to pametan a ipak orobljen danas - ironično po ko zna koji put, orobljen serijom svojih izbora.

Ako su valute čovekovih sloboda onomad bile razni resursi za preživljavanje i tehničku izgradnju, valuta slobode danas je znanje zdrobljeno (i orobljeno) u izobilje bezličnih atoma informacija. Uf, plitko zvuči ovo ovako izrečeno ali baš takav je i duh vremena danas – (beskrajno izobilje informacija) prazan. Ironično (da, još jednom), čak i da uspemo u tom nemogućem povraćaju info-sopstva, povratićemo zapravo to bazično pravo na rukovanje prazninom. Predpostavimo nemoguće i na primer uspemo u tome - tek tada nas čeka neizvestan put u sadržaj i smisao (ako ljudi danas uopšte mogu da hvataju sadržaj i smisao). Hakeri i oni istinski pregaoci našeg doba nadljudskim naporima uspevaju da razlikuju, pa i da razmotaju ućebana klupka dezinformacija i mita (mit, idol, totem - mistifikovana vrednost). Da, ipak je moguće kupiti (ali kupiti, novcem kupiti, drugačije je skoro pa nemoguće danas) ulaznicu za uskakanje u nepoznato i neizvesno – tu posebnu i u stalnom deficitu kartu za istupanje iz sistema.

Da, odbacivanje ili bar podrivanje tehnološkog razvoja je akt oslobođenja danas! Ali ajde sad, ne kočenje zaključavanjem i (auto)cenzurom. Nisko je lupiti kontru radi kontre. Kao što je najpametnije dobiti rat mirom, tako je i tehnološki razvoj najpametnije podrivati otvorenih očiju. Voleo bih da što veće parče sveta razume paradigmu značenja razvoja kernela (kernel.org) i načina na koji on "podriva" i podriva tehnološki razvoj. To cut the long story short, najznačajnije dobro digitalnih javnih dobara danas je kernel (skup programa koji povezuju korisničke programe/čoveka sa hardverom/mašinom - funkcionalno/inžinjerska spona koja oživljava odnos čoveka i mašine, low level spona Interneta i čoveka).

Bitna ilustracija u vezi sa kernelom

Aproksimativno 170MB kôda kernela danas može da pokrene sve čipove proizvedene na planeti Zemlji od 1990.-ih na ovamo. Kernel je za razliku od bilo kog drugog komparabilnog digitalnog dobra tog nivoa značenja - i besplatan, i dostupan i otvoren (za analizu, razvoj, menjanje i deljenje). Razvoj kernela je počeo u studentskoj glavi Linusa Torvaldsa aprila 1991. godine kao iskrena inžinjerska želja da ode drugačije (dalje) od korporacijskog zaključanog rešenja. Bez velikih planova, bez utopije i posebnih ideala. Slobodan projekat.

Zanimljivo je stanje odnosa (slobodnih) developera i kompanija prema kernelu. Projekat u startu nije bio korporacijski, nije ni danas – ali danas naveći deo kontribucije dolazi iz korporacijskog sveta. Kako? Jednostavno uzimajući u obzir prirodu ovog digitalnog javnog dobra, (srećom) kernel se desio praktično na samom početku digitalnog sveta, tačnije pre nego što su korporacije uspele da prisvoje i vremenom zaključaju taj svet (borba još uvek traje, da se razumemo).

Do pre pet godina, trećina (i više) razvoja kernela bila je oslonjena na developere (programere) bez matične kompanije ili sponzora, dok su ostale dve trećine razvoja bile oslonjene na kompanije. Ekskluzivitet, bitnost i upotrebljivost kernela je na zaista visokom nivou i svet je prepoznao značaj (najviše kompanije), tako da je svaki kernel developer poslednjih godina na jedan ili drugi način ipak dobio angažman (jako dobru platu) i zaposlenje za neku od najvećih kompanija da radi (skoro) isto ono što bi inače u svojoj sobi kod kuće kao hobi&ljubav.

Cool štos sa kernelom je u tome što je "naterao" kompanije da rade za najznačajnije digitalno javno dobro (kernel). Indirektno finansirajući razvoj kernela kroz developere – i to je zaista okej, ali sa većim brojem zahteva (i to sa potpunim pravom, jer ulažu svoj novac) za svoje specifične korporacijske potrebe u samom kernelu. Tako kriva raspodela (“obični ljudi” i ljudi iz kompanija) ima “negativan” trend i kaže nam da je duh vremena prisutan i u razvoju kernela (ironično?). To može jako da zasmeta na etičkom nivou u budućnosti jer mi, obični korisnici polako ostajemo bez “čistog” i tvrdog kernela koji je pravljen od nas ljudi za nas ljude – izvesnije je da će običnim ljudima u budućnosti biti dostupniji kernel modelovan od strane kompanija. Sa jedne strane pobeda slobodnog projekta i asimilacija kompanija nad njim je zaista nešto neverovatno pozitivno. Ostaje nam da vidimo da li će kompanije reagovati na naše potrebe i ugrađivati ih u kernel na isti nači kao što su i svoje interese/potrebe zadovoljile participacijom u razvoju istog. Zajednica je u tom smislu vrlo relaksirana i optimistična.

Zanimljiva ilustracija u vezi sa cenom razvoja kernela: procenjuje se da bi re-kreiranje kernela danas koštalo oko 2.2 milijarde eura.

Okej, bilo je lako u ovom novom realmu gde je sam sadržaj u neku ruku i sam proces oslobođenja. Internet, digitalna javna dobra - kul. A šta ćemo sa javnim dobrima iz kojih smo potekli? Kako naterati kompanije da rade za javna dobra prošlog doba? Za vodu? Za vazduh? Za zemlju? Za floru i faunu? Da, ovde ume da uhvati jeza po nekad. Zavisi koliko je otupeo mozak, koliko je ubijena empatija.

Stvarajući novi svet i (čuvajuči) njegova javna dobra, minimum svih minimuma je da ga oslonimo na odgovornu etiku i svesnu samo-održivost.

Kernel nije idealan model, preti mu “invazija” na razvoj od strane kompanija i uzgred, svi su kul sa tim jer je postavljen na dobre etičke osnove, ali je možda najbolji kandidat - najbolji uzor iz digitalnog sveta koji možemo uzeti u obzir.

Mlad, tačnije čist čovek svojom prirodnom postavkom nije šraf monopolizma. Mator kapitalizam svojom postavkom je svakim svojim bitom i šraf i sam monopolizam - svega. Ponuda koju danas niko ne može da odbije se zove: “zato što si pametan čovek (i zato što kapitalizam čini da se zbog toga osećaš specifično posebno, otvaramo ti vrata za poziciju potpuno "legalizovanog diskriminatora"), dobijaćeš novac da finansiraš svoje življenje onako kako ti hoćeš i dobijaš mogućnost (čitaj: obavezu) da učiš/istražuješ/razvijaš pravac oko kojeg se svi unapred slažemo da je zajednički. Evo - potpiši ugovor.”

Dan kada pametnice budu rekle NE besplatnom najkvalitetnijem obrazovanju ikada (čitaj: kada budu rekli ne asimilaciji kapitalizmu) - biće dan povratka integriteta i slobode u društvo ljudi. Ljudi, ima dovoljno znanja van ovog pristanka na samo-orobljavanje!

Tanka je linija između slobode i ropstva. Danas je nevidljiva. Filter u mojim naočarima budućnosti mi signalizira na ovo opasno odstupanje.

Bravo! Stipendije i ušuškan život za sve najpametnije lude sveta, od najpametnijih ljudi sveta. Za one manje pametne ništa,ništa od svega, ništa od mogućnosti, ništa od fancy bitcoin opcija, ništa od energije i hrane na klik, dok za one još manje pametne, logično: ropstvo.

Šta se promenilo? Karakter ropstva. Pametnice danas su uspele potpuno da izbrišu onaj loš subjektivno-objektivni osećaj koji rob inače ima. Genijalno i bez rukavica, na daljinu, praktično depersonalizovano i bez odgovornosti, svi manje pametni su sebe svojom voljom postavili u slot slobodnjaka, internet aktiviste, u poziciju čoveka koji konačno bira svaki bit svoje realnosti. Bilo je lako, kladim se da ni pametnice nisu bile podle u svojim namerama. Kao da se sve otelo kontroli. To i vidim kao razlog za nemogućnost izvlačenja jasne niti odgovornosti pametnica/kompanija/kapitalizma/depersonalizovanog-robovlasnika danas.

Sami smo. Bez robovlasnika.