Uđoh pre neki dan u obližnju biblioteku i naleteh na neveseo prizor kome bi se mogao poradovati samo neko iz „Farenhajta“, ali niko ko je zdrave pameti i makar osnovnog obrazovanja. A kamoli oni koji u biblioteku ulaze vođeni stanovitim nagonom za uživanjem u čitanju.

Sapletoh se, dakle, još na ulazu o nekolicinu kartonskih kutija, nastavih da se probijam ka pultu nevesele bibliotekarke kroz lavirint poređanih kutija i od nje saznadoh promptno da su u kutijama knjige namenjene rashodovanju.

Priznajem, već duže vreme progoni me jedna tema sa kojom se suočim svaki put kada uđem u lokalnu biblioteku koja pripada širokoj skupini ogranaka Biblioteke grada Beograda. Naime, budući da u biblioteku najčešće odlazim u potrazi za knjigama stručne, teorijske i filozofske literature, ali i za knjigama za decu i mlade (kako se to već lakonski zove), najčešći odgovor na koji nailazim je – „rashodovano“.

Eto pravog trenutka da saznam pravila i podsticaje da se izvestan broj naslova ukloni sa polica i da saznam gde završavaju ove knjige (potajno se nadajući da bih mogla da možda pregovaram na licu mesta o pokojem manje oštećenom naslovu).

Reciklaža?!

Ništa od pregovaranja! Knjige se pakuju i šalju pravo u papir servis koji ih dalje prosleđuje u reciklažu!? Bibliotekarka mi se gotovo plačnim glasom žali da je nemoguće te knjige poslati u neku drugu biblioteku ili školu u unutrašnjosti jer, čak i kada ih te biblioteke i škole žele, nijedna strana nema dovoljno novca da bi se prevoz knjiga organizovao, pa sve ostaje na ličnoj inicijativi. Samo jednom su same bibliotekarke uspele da sakupe novac i iz sopstvenog džepa plate pošiljku, ali... plate su male, a toliki se entuzijazam ne može ni od koga očekivati. Postoji još jedna mogućnost: ako neko ima kola i dolazi nekim svojim poslom do Beograda i ako mu nije previše teško da u prtljažnik spakuje i nekoliko kutija knjiga, onda ti naslovi možda i pronađu nove vlasnike.

Saznajem takođe da su oštećene knjige (očekivano) na spisku za rashodovanje. Međutim, nije samo oštećenje razlog da se neka knjiga nađe u kartonskoj kutiji. Bibliotekarka mi se gotovo plačnim glasom ispoveda da su knjige na spisku za otpis pre svega one koje se najmanje čitaju (?!). Naime, s obzirom da biblioteka služi čitaocima, ako se knjige u njoj ne čitaju, onda ih se treba ratosiljati i poslati ih na otpad jer zauzimaju mesto knjigama koje bi bile čitane. Činjenica je, međutim, da su to najčešće upravo one najvrednije knjige – teorija, esejistika, istoriografija, ali i poezija, pa zatim proza klasika koji nisu u lektiri (od Prusta do Džojsa) i onih autora koji su savremeniji, ali nemaju veliku čitalačku publiku jer su prezahtevni za čitanje i ne pripadaju piscima bestselera, kiosk romana i šunda.

Takođe, tu je dečija i tinejdžerska književnost koja se sve manje traži: uzaludno sam tako sa decom tražila izdanja Tarzana (imaju ih različiti ogranci, rasuti po čitavom gradu, ali su delovi nepovezani, npr. 3. i 4. tom, pa onda 7. i 11., ali fali početak serijala, kao i nekoliko knjiga između), a knjige Karla Maja su sve do jedne jednostavno nestale sa polica beogradskih biblioteka. Primera je previše da bih ih sve nabrajala, ali se najveći broj odgovora svodio na to da je bibliotekarima bilo nagoveštavano da će biti štampana nova izdanja nekih kultnih knjiga (npr. Karla Maja), a da se to jednostavno nije događalo. Najčešće bi izdavač odustao od štampanja knjiga koje više nisu tražene i, kako sad stoje stvari, teško da će više ikada neko od izdavača i pronalaziti korist u tome da štampa knjige koje su, izgleda, pripadale nekom drugom vremenu, a današnjica im ne daje šansu da opstanu i ostanu i za budućnost.

Kad ni bestseleri ne stanu... 

Kako se izboriti sa opštom nestašicom i siromaštvom koje utiče na apsolutno sve domene naših života što se ruiniraju do granice svakog dostojanstva? Biblioteke čak i sa veoma skromnim sredstvima kojima nabavljaju knjige sporadično i sasvim sigurno nedovoljno za potrebe svojih korisnika ipak dobijaju po neki naslov (doduše, veoma često bezvredan, iz reda šund-bestselera), a ni za njih više nema mesta na već prepunjenim policama i u krcatim magacinima.

Novca za novi prostor i proširenje, dabome, nema. Ima samo goruće potrebe za mestom za nove knjige. I kao jedino rešenje vidi se da se rashoduju postojeće knjige. U nadi da će se kad–tad one ponovo nabaviti. Ali novca za vredne knjige koje čitaoci ne traže onom učestalošću kojom bi se želelo – nema. Ni u bibliotekama, ni kod izdavača.

Sedoh da se isplačem zajedno sa očajnim bibliotekarkama. Jer sve teže pronalazim knjige izvan kruga bestselera i lektire. Jer se pitam šta će moja deca sutra čitati. Jer ne mogu da prežalim one nesretne knjige koje kao po kazni odlaze u reciklirani papir. A rešenja za ovu situaciju – nema. Ima li ga ko?

Fotografije: Free Digital Photos