Osvajanje manje važnih istina

I.

Dvadeseti vek, možda u većem stepenu protejski i mnogostraniji nego ijedan drugi, menja se zavisno od tačke sa koje ga posmatramo, a to je tačka i u geografskom smislu. - Česlav Miloš

Živimo u svetu koji se više ne može sklopiti u jednu savršenu estetičku celinu. - Jovan Hristić

Čovek mora da realizuje svoju prirodu do kraja, iako mu uzroci, a često i posledice nisu nikad do kraja jasni. U toj često nepravednoj igri, on najčešće nadigra samog sebe, dovodeći se i do realnih i do fiktivnih granica među koje pokušava da smesti egzistenciju, a ponajpre smisao bitisanja na zemlji. Priroda ima različite manifestacije, takođe i načine da nas odvede u imaginarne prostore koji se često pokažu kao stranputice; fantomi loših sećanja ili nesnalaženja u određenim društvenim sistemima – a svaki sistem je nametnut i posledica je pomirljivosti s prosekom. Stoga uopšte nije čudno što je na stotine umetničkih biografija ispunjeno detaljima o nerazumevanju, nesrećnim intimnim pričama ili nedovoljnom shvatanju prirode i genija ovih pojedinaca. Kada Šarl Bodler, veliki francuski simbolista, stub savremenog pesništva, kaže "kao kroz šumu, čovek ide kroz simbole", on, verujem, vidi materijalizovanu tu šumu od simbola, a ona potom postaje i realna hiljadugodišnja šuma u kojoj će se svaki čovek zaista izgubiti. I to nije sporno. Sporno je to što retko kad imamo priliku da saznamo šta je taj izgubljeni čovek ponovo spoznao; kada je izgubio dodir sa stečenim obrascima percepcije. U takvom, pretpostavljenom, iznova iskonskom svetu, mi možemo teoretski posmatrati i naše poimanje umetnosti, a naročito, u poslednje vreme, one signale koje nam nauka šalje na sve usamljenije umetničko brdo.

Ako su nas klasična dela uvodila u oblast naših osećanja, snova i budućih velikih dela (ili barem maštanja o velikim delima) u kakav nas to zamršeni prostor slobode delanja uvodi aktuelna umetnička praksa? – možemo se slobodno podsetiti onih razmišljanja o suvišnosti slobode u životu, a naročito velike slobode u stvaralaštvu. Da li se od previše "oslobođenih" diskursa može kreirati ijedan istinski, koji na onaj jednostavan, idealistički način pronalazi put do običnog čoveka tako da mu umetnost ne samo obogaćuje život već ga istovremeno vraća estetskim osećanjima, te zatim i osećanju mere, pravičnosti, humanosti i lepote. Kad god govorimo upravo o ovim pojmovima, vrhunskim apstrakcijama i težnjama ka njihovoj realizaciji u svakodnevici, ne možemo a da ne govorimo o gorčini koja ih prati. Previše diskursa savremenog tehnološkog doba proizvelo je produkciju obesmišljavanja ideala jer i ova, malo manja božanstva: humanosti, pravde i lepote zvuče kao onaj jednolični, ponavljajući zvuk pločnika kojim idemo svakodnevno, ustaljenim relacijama, da više i ne znamo da se radi o pločniku. Ideali su naša današnja iznošena odela. Možemo biti za njih sentimentalno vezani, ili ih racionalno odbacivati kao neupotrebljive odevne predmete. Ako se tako odnosimo prema večitim vodiljama ljudstva, kako se onda možemo odnositi prema umetnosti, koja je proizvod nerealnog, fantastičnog, sanjivog… Čekajte, zar ovo ne zvuči prevaziđeno! Zar ovo ne zvuči kao da hoćemo da budemo deca, a već smo odavno odrasli ljudi. Možda sada polako možemo govoriti o posledicama, ne više racionalističke filozofije i naučno-tehnološkog buma, nego o gubitnu istinske (a ne površne) vere u umetnike kao večitu decu. Da, reći ćemo, mi i dalje volimo umetnost! Divimo joj se i poštujemo je i kad je ne razumemo! Odlazimo u muzeje gledajući novu umetničku produkciju, slušamo koncerte i čitamo bestseler pisce, a stidljivo se probijamo među redove mladih buntovnih pesnika i pripovedača. Ali, ako su čitaoci, ako je publika zbunjena, u ništa manjoj meri zbunjeni su i umetnici, i to naročito književnici jer je način kanalisanja energije i suptilne umetničke poruke, ali i poruke savremenosti ovde najkompleksniji. Mi se gubimo u tim rečima. Merimo ih klasičnim uzorima, lektirom iz školskih klupa, merimo ih po uzorima koji se, najzad, više ne mogu primeniti na taj način. Ili, treba li da čitav svoj čitalački utisak podredimo sposobnosti, pa onda i vrednosti asocijativnosti?! Ili treba da merimo književnost po tome koliko je angažovana? Da li ćemo pre objaviti sanjara koji piše o unutrašnjoj teskobi ili buntovnika koji piše prikrivene političke manifeste? Mislim da svi znamo odgovor.

Postoje različite teorije o tome kako se mogu primeniti ti novi obrasci posmatranja i percepcije savremene umetnosti. Po jednima, moderni umetnik nam otkriva pravi smisao svog dela u naročitom trenutku nadahnuća, koja uvek idu do prabića sveta i naše svesti, dakle do arhetipskih slika. Po drugima, moderna umetnost je najsavršenija i najmodernija tačka celokupnog ljudskog stvaralaštva, i da, najzad, traži upućenog i obrazovanog konzumenta, ali i umetnika. Meni se ne čini da rešavamo problem, da smo mu našli objašnjenje, jer ipak ne govorimo o matematičkom zadatku. Hajde da probamo s drugim uglom posmatranja. Nebrojeno puta smo slušali da je književnost nalik palimpsestu¹ i ako bismo išli unazad pronalazili bismo u novim tekstovima tragove prethodnika. To je tačno. Savremena književnost ne može da opstane, kao nikad dosad, bez svojih prethodnika. Čitav niz dela duguje svoj značaj čitavom nizu citatnosti, aluzija ili "verzija" dela koja odavno smatramo klasičnim. Čitav savremeni svet je krenuo u reprizu, redakciju već postojećeg, u usavršavanje već postojećih verzija, dakle u produkciju. U kvantitet nasuprot kvaliteta, jer kvalitetu je potrebno vreme i oni prirodni procesi regeneracije, genija i stvaralaštva. Danas za to nemamo vremena, prema tome, brzina je, možda kao ništa drugo, izmenila našu percepciju umetnosti, i ne samo nje. Umetnost je danas ili dovoljno popularna i nametnuta kao vrhunski trend, ili je sve više deo supkulture. Što manje vizuelno atraktivna, to se više povlači prema onoj senci koja bi simbolički označavala senke predgrađa, a u tom smislu književnost najgore prolazi, a od tri književna roda, najviše poezija. Pa ipak, kada govorimo o brzini, dominantna književna forma je roman što je još jedna potvrda da živimo u svetu kontradikcija.

Jovan Hristić, jedan od najznačajnijih pesnika, dramaturga i teoretičara pozorišta srpske književnosti prošlog veka, između ostalog kaže: "Sudbina umetnosti u tehničkoj civilizaciji – kao i sudbina umetnosti u bilo kojoj drugoj civilizaciji – veoma je važan i osetljiv problem, i kada o njemu govorimo potrebno je pre svega osloboditi se dalekosežnih uopštavanja koja mogu izgledati ubedljiva, ali koja nam nimalo ne pomažu da o njemu zrelo i pouzdano razmišljamo"². Deo ovih promišljanja star je već četrdeset godina, a tehnološki napredak je od tada duplo brži, ali se pitanja i dalje nisu promenila; već nas teraju na konstantno smišljanje novih pitanja za uočljive probleme. Veliki pesnik, Česlav Miloš tvrdi (a možemo to primeniti posredno i na sveopšte posmatranje umetnosti): "Nova poezija rođena je iz dubokog rascepa te kulture, iz sukoba dijametralno suprotnih filozofija i načina života"³. Završio se vek zanosa i počeo je vek napretka. To je bila konstatacija sredine prošlog veka. S početka 21. veka možda bismo mogli reći da se završio vek tišine i da je počeo vek pomalo neartikulisane buke. Ako umetnici nisu deo svetskog iliti globalnog show biznis-a onda nisu nigde, barem po uticaju koji ostavljaju na prosečnog građanina. Ako vizuelni segment ne prati umetnikovu priču, ona gubi pola od svoje snage. Treba sad otvoreno da postavimo pitanje: da li je nama bitnija forma i funkcija umetničkog dela od umetničke poruke. I još, da li umetničku poruku možemo razumeti samo uz upotrebu teorije i njenih diskursa, odnosno teoretičara umetničkih praksi kao posrednika. Da li u nevidljivom, zapravo, tražimo nepostojeće?! Jedno je umetnička igra značenjem, a drugo je nepostojanje značenja, transvestija u vid površne igre, multipliciranja i reprodukovanja suštinskih stereotipa svakodnevice.

II.
U ime nade

Jer ono čim sluh mi diše,
jer ono što se piše –
sve je premalo.
Premalo.
"Tražim reč" Vislava Šimborska

Ako je tačno da se svet više ne može spojiti u jednu estetičku celinu, tačno je i to da je pred nama vreme nepreglednih mogućnosti. Gde god se okrenemo moguće je pronaći nadahnuće, i od svega sačiniti komentar stvarnosti ili našeg unutrašnjeg sveta. Ali, ako govorimo o poeziji – a poeziji bih posvetila drugi deo teme – ona se, u svojim najboljim izdancima, povukla iz oblasti zajedničkih svim ljudima u zatvoreni krug subjektivizma, u družine nalik onima iz popularnog filma "Društvo mrtvih pesnika". Nema više ni profesora koji će u trenutku nadahnuća, dok stoje na školskim klupama, svojim studentima recitovati: O, Captain, my captain!4 Prema tome, šta nam je ostalo od osećanja koje je u nama budila poezija, danas uveliko klasična i po mnogima prevaziđena. Da li danas zapravo pišemo poeziju u ime nade5? Da li će se ikada više ijednom pesniku učiniti takva čast kao nedavno preminuloj nobelovki Vislavi Šimborskoj. Da li ćemo ikada ponovo osećati da je s umrlim pesnikom otišla i jedna lepota ovog sveta koja je kroz napisane pesme pripadala podjednako i nama? Ili smo mi, takozvani mladi i oni malo stariji pesnici ostavljeni da se bavimo nekakvim usamljeničkim ritualima? Najzad, da li će čovek više imati snage da veruje u moć reči, onih koje osvajaju velike istine, a ne idu ipak dalje od srca?

Da li je prostor koji pripada velikim pesničkim imenima odavno zatvoren i potopljen kao i mitska Atlantida i da li to znači da su se čitaoci umorili od idealizovanja i mitologizovanja novih imena? Iskreno, ako nam je dovoljna Šimborska, kako bismo razumeli da postoji i sjajni makedonski pesnik Nikola Madžirov, ako imamo Tomaža Šalamona, gde sad da smestimo odličnu slovenačku pesnikinju Stanku Hrastelj, ako imamo jednog Vaska Popu ili Ivana Lalića u srpskoj književnosti kako određena Jasmina Topić može ikada da stigne na red, u taj magični, većiti krug? Nije lako današnjem čitaocu, podjednako koliko i pesniku. On nije moderan ako želi da govori iznova o velikim istinama, a čak i u slučaju da govori, vrlo često ne ume, jer su linije pesničkog govora bliske svim ljudima prvo dešifrovane a zatim i promenjene. I sad, govorimo u novim i nerazumljivim šiframa. Hoćemo da pesnik bude dete, ali i da bude odrastao, i hoćemo da se i sama pomisao na večnost prilagodi zapanjujućoj brzini jednog tweet-a ili Facebook statusa. Jednostavno, možda treba da tu kraljicu književnosti više ne posmatramo kroz njen napredak nego kao kretanje u manjim ili većim krugovima, a njene teme kao konačno osvajanje manje važnih istina; jer je i čitaocu danas bitnija mala, svakodnevna istina (podjednako kao i ista takva laž) nego govor o predalekoj suštini i smislu. Ove dve rezervisane su danas za tehnologiju, molekularnu biologiju, bioinženjering i slične fantastične prostore pretpostavljene budućnosti.

Ipak, ako se svet promenio ljudska priroda je i dalje tu kao i pre sto, petsto ili koliko već hoćete stotina godina. I šta sad? Taj, poetski prostor, i dalje se iznova osvaja jer će uskoro i male istine biti zaboravljene. To su naši krugovi i naše reči nasušne bez kojih glasovi postaju sablasti što nas plaše u noći iako znamo da ne postoje? A književnost, a poezija nam uporno govori: spoznajte svoje sablasti, žive u vama samima, kao i dva, tri ili ko zna koliko sunaca dok se okreću oko skučenog sveta vaše ulice ili grada; budite prilagodljivi lovci i strpljivi čuvari, i ponekad naglas izrecitujte omiljenu pesmu napamet, a da njen autor još uvek bude među živima. Pesnik srpske moderne, Branko Miljković je u zanosu ispevao stih: "Poeziju će svi pisati", u smislu da će čovečanstvo dostići takav stepen svesti zahvaljujući mudrosti poezije. Danas, i pesnici i kritičari imaju utisak da previše ljudi piše poeziju, a da je premalo čita. Ništa neobično, svet pokreće ironija i neverica podjednako koliko i smelost i mašta.

Današnji pesnici deca su pesnika prošlosti, treba to razumeti pre svega, a poezija je večito kretanje, heraklitovsko, jer izriče jedina one istine koje su između redova napisanih stihova. Ona nije priča drugoga koju ćemo proživeti u romanu, maštajući o drugom identitetu ili mogućnosti, poezija je istina koju uvek tražimo i uvek iznova želimo da zaboravimo. Blagosloveni su narodi koji svoj nacionalni identitet i dalje vezuju uz pesnike, a siromašni oni koji ih se odriču.

I svi plovimo do uvek istih granica i onda nazad, i uvek iznova.

___________________________________________________

¹ pergament ispisan dvostruko, jedan red preko drugog

2 Jovan Hristić, "Tehnička civilizicaija i moderna umetnost", "Oblici moderne književnosti", Beograd

³ Česlav Miloš "Svedočanstvo poezije", Narodna knjiga, Beograd

⁴ Walt Whitman

⁵ Česlav Miloš "Svedočanstva poezije"